Дело

У КРИЛУ МРАКА 429 — Друга јe година, Стана ме јако воли, и не могу ни на најмању ствар да се пожалим. У том прође поред нас доста лепадевојка. Он се насмеја на њу, и рече: — Ово је лепо лице. — Да, рекох, и у томе тренутку и његов смех и оно његово понашање изгледаху ми врло детињасти. Још мало пођосмо и растависмо се. Обећао сам му да ћу те вечери бити код њега. Он, кад се нађе сам, пође споријим кораком п већ не гледаше, као пре, у мимопролазне. Више је иустио главу но што се обично држи. Па ипак његов пређашњи смех и понашање беху врло детињасти. * * * Прођоше неколико недеља.... Једне вечери, кад одох к њему, поче да ми прича о разним стварима и то тако све веселим гласом, да ме je, просто, чудио. Г1а тако у говору дође реч на рад и читање. Дознао сам да је знао добро и Француски и немачки, и многа дела читао на њима. — Ви заиста дуго седите сваке ноћи. — То је мој обичај. — Али вам то може да уди здрављу. — Ни најмање, одговори он и загледа се у једну шару на завеси као да је тиме хтео да прекине разговор. Посматрао сам га опет неко време док је тако посматрао шару. Његово благо и бледо лице није никако одговарало његовој веселости. То беху две суште противности. Па и његов глас у извесним приликама чудно је и некако боно треперио. Одјодном се трже из тог стања па поче на глас да се смеје. Обрати погледе на мене па ме запита ! — Зар ви не волите смех, и ви се још но смејете ? — Ја ! Због чега ? — А збиља ви и не знате то. И иоче да ми прича неки дневни догађај, који, у ствари, није ни мало био тако смешан Седели смо тако читав један сат разговарајући се о појединим стварима. Кад уетадох и пођох, запитао сам га : — Имате ли какав занимљив роман 7