Дело

428 Д Е Л 0 Стана га необично чисто држи, и трудн се да з »довољи свако могућно моје тражење. Једнога јутра, кад ми унесе обућу, запитах је: — Да ли вам тај весељак рано устаје ? — 0 прилично доцкан, jep увек доцкан леже. — Па свакако сиава још ? — Да, рече она, и пође вратпма. — A како се зове ? — Павле! Изиде из собе. Нисам још мога суседа видео, а већ мије душа пуна чежње да га видим. Чудновато. Има појава у душевном животу људском врло тешких да се испитају и објасне. He знају се узроци њихова постања. Обично се вели: од ирироде постају, или по неком инстикту та се и та појава у нашој души догађа. Ето, ја још не знам ни најтање контуре лика Павлова, па ипак осећам да ме нешто к њему вуче. Од куда то ? Ко зна... Док сам се облачио, и читао неке дневне новине, чујем из кујне мек мушки глас, мало потмуо и промукао: Молим вас дајте ми још мало воде. Без сумње, глас је био Павлов; и чудно је он треперио у мојим ушима. Изгледаше ми као глас плачнога детета, или који сам често слушао код пијаних људи, кад долазе к себи, и грижа савести натапа им душу и срце плачем и очајањем. Не прође сат кад изидох из собе. и сусретох се у кујни са Павлом. Нећу да кријем да ме је лик његов јако изненадио. Ја сам га сасвим друкчије представљао а он је опет, у ствари, сасвим друкчији изгледао. Први ме ослови: — Аха, ви сте ми сусед; е, баш се радујем, продужи смешећн се, шго ћемо по неко зимње вече провести. Како вам се свиди стан ? — Врло добро. Иђасмо заје шо Осредњега је стаса био, лепа правилна лица, или чији сам изглед није никако одговарао његовој веселости. Целога пута смејао се и причаше ми неке ствари, које су се тицале стана и Стане. — Колико има од кад сганујете код ње, загштах га.