Дело

У К Р И ЛУ М РЈА К А - НОВЕЛА Тражио сам дуго стан, тако угодан, да бих му могао наћи мало' махне; и после неколико дана тражења, једнога дана ступих у једну осредњу кућу. Закуцах на врата и уђох. Више је личила каквој кујни но соби, где ме дочека једна старнца. С обе стране те простране кујне беху врата од две собе; дакле једна се од њих издавала. Домаћица, стара, сувоњава жена, показа ми собу. Угодна и добро намештена. Месечна закупнина није била велика и тако се брзо погодисмо. Кад пођох натраг, запитах старицу: — А коме сте издали ту другу собу. — Ову ? и показа руком на врата, ах та ту вам седи један младић тако весео, да још нисам видела веселијега. — Он је ђак ? — Да... Чита вам тај сваке ноћи до поноћи, али, кажем вам, што је весељак то је за чудо ! — А преко дана долази ли кући ? — Свакога дана; затвори се у собу, па само чита или, по неки пут, шета по њој... Беше ми мило што имам таквога суседа, бар ћу с њим провести нријатно које зимње вече. * До селио сам се. На мојој се старици, Стани, не показује се ништа ново. У јутру рано устаје и пажљиво ми отвара собна врата, бојећи се да ме не пробуди, а ја будан већ одавна. Чисто ми мило што сам нашао овако удобан стан.