Дело

426 Д Е Л 0 И за то су срце распињали моје, За то дадох радост, спокојство и срећу ! 0, ал' нека ! Нек’ ме снађе безброј јада Никад раја тога одрећи се нећу. IV. Гле водопад, каво пада са висине, Ту куд р’јека хита с бистри вали њени, И кроз меко цв’јеће тек таласић мине, Пада, па со губи у бисерној пјени. Тако туга моја, кад пред тебе стане, Потече из груди тихо и без гласа, Ал’ преврије, па се изгуби у пјесми, K’o вал што се губи у пјени таласа.... Мостар. јЈов. jk, ДУЧИТ1