Дело

Д Е Л 0 — Ле ли била затворене боје ? — Јест, сасвнм затворене боје. — Је лн бнла шарена или 1едне боје? — Једне боје. — Није ли нз кујне мирнсало јело које готове? — Мирисало је на колаче. — На колаче ? А, ха! Какви лп су то могли биги колачи ? Јесте ли ти и Мица добиле по који колач ? — Нисмо. — Мора да ће им вечерас доћи неко у посету. Зар ти није Мица ништа казала ко ће вечерас к њима доћи ? — Не. Ја је нисам ни питала. — Ти си баш права гуска ! Замисли : мирпсатп колаче где се пеку u не питати ко ће им доћи у посету ! — Нпје лп ти Мица ништа говорила о њином пријатељу, Милану? — Јест, јест, говорила ми је. — Без сумње ће он вечерас доћи к њима да поседе; он често иде к њима. — Јест, мама. Он ће за цело вечерас доћи к њима.... Од свега овога ништа није било нстпна. Јулка није била лажљивпца, али њена мати, својим запиткивањем и прекорима, навела ју je на грех да u нехотице лаже. После више сличних случајева Јулка је и сама отпочела измишљати оно што није истина, u, на радост своје љубонитљиве матере, у томе је брзо далеко дотерала. Кад је год била у нечијој кући, причала је својој матери сила божја ствари : како је била намештена једна соба а како друга, како је било у кујни и шта је тамо кувано п печено, како је бчла одевена домаћица а како домаћин, који су људи дошли а који отшнли, који су прошли а који ће у посету доћп. итд., птд. Често у свему томе није било ни трунке истине. Али материној љубопптљивости то је веома годило u сад више ннје Јулку корела, већ ју је хвалпла као врдо бистру и паметну. Тако се је Јулка не само све впше п вшне навикавала на лагање, већ се је све вшне н впше навпкавала и на брбљивост. Осем тога она се је све мање разбирала за озбиљне ствари и све мање бивала способна да о њима води разговор. * * * 0, како су одвратне лажљиве брбљивице! А како онет јадне нзгледају оне „изображене“, које својим плитким умом нису у стању ни о чем озбиљном да мисле и говоре, до о тоалети u нактггу, о намештају ц носетама, о томе шта се где готовп и како се ко проводи !