Дело

136 Д Е Л 0 излазили у слободан простор. Са разређењем ваздуха стоји у везп само њихово изазпвање. а не њихово нростнрање. јер ваздух врло често апеорбује (удпја) u расипа зраке: они се у њему од прилике тако нростпру, као шго ее простире светлоснп зрак у водп. којаје нешто замућена (млеком). Даље је Lenard успео, да у блпзпнп такве једне цеви фотограФише помоћу катодских зракова, да пзазове Флуоресценцију и т. д. Као што се впдп, овај срећни екснериментатор у опће је бпо само са један корак удаљен од Hoentgen-ова проналаска, алп ппак он није учинио тај корак. У једној својој расправи, ко.ја је пзпшла у месецу октобру прошле годпне, Lenard пише на једном месту овако: „катодски зраци иролазе готово кроз све суцстанце, само ако су у облику сасвим танкпх, фпних листића: нема нп једнога тела, које бн се према катодским зрацима од прилике тако нонашало, као стакло према светлостњ“ Кад се само опо.менемо, да смо реклц, како Rentgen-ови зрацп могу иролазптп кроз дрвене даске u дебеле алумпнијумове нлоче, онда не може нн бпти говора о финим плочицама. Разлпчито понашање обеју ових врста зракова увек се може даљим испитивањима јасно одвојити. те је зато ван сваке сумње, да је Roentgen први у велпко показао могућност овог чудноватог начпна Фотографисања. Да би бар у неколпко завршпли разговор о иоменутом Crookesову гледишгу, додајемо још, да је Lenard кроз такво окно пропуштао катодске зраке у један иотпуно безваздушнп иростор, у коме су се они могли п])ОСтирати врло добро, ма да се у њему нису могли изазвати. II из овога се може готово узети. да катодске зраке маннФестује нешто. што се никаквим ваздушним шмрком не може уклонити из неког нростора, дакле можда онај исти етер, који ми узимамо за носпоца светлоснпх зракова у безваздушном иростору. (Свришће се)