Дело

Н А Д И Р Е Наднре, комшико драга, што главу окрећеш своју, Што јашмак намичеш густи и лице млађано скриваш, Када те чаршијом срећем ? Зар сам ти мрзак пост о ? Ил ме се не сећаш више, нл’ можда о другом сниваш ч До скора играсмо скупа веселе дечије игре У летње, дуге дане, све до под јацију саму, ГГонда те испраћах дома, кроз наш капиџик мали, Који је отворен стај’о, по ноћи кано по дану ! . . . Кад си узрасла дивно, кад очи сажижу твоје, Кад лице као 1>улак цвати — сад су ти јашмак дали ! Престала честа дружба, и слатко играње наше, Па нам и капиџик онај сад тврдо заковали ! .. . Смилуј се једном само, и спусти јашмак густи, Кад баштом поносно шећеш, и цвеће залеваш красно; Ја ћу те с доксата вребат’, да срце умирим своје, Да нризрак лепоте бајне сагледам чисто и јасно ! Тако ми иророка мога, не светујем те ружно ! Јер коран, закон његов, (заједно га читасмо свога),. Не вели, да була мора јашмаком сакрити лице, (Из ког се адета лудог родила несрећа многа !) Коран вам каже само : да косе кријете ваше, (Ах. то сам сметнуо с ума, шањућ' ти молбу своју !) Остани онда боње под тим јашмаком белим, Јер нашто вндети лице. кад косу не могу твоју ? Дело X 12