Дело

ПОСЛАНСТВО II СМРТ НИКОЛЕ БОНЕ 195 ску заповјед, за нове посланике. Али се једнако редају похљепне же.Бе Турака. Кајмакам пита драгомана, нека му посланнци добаве лијепу ропкињу Мацарку. На то he овај, да су оне зеM.te далеко од Дубровника; нека му је пошљу иаше из Београда нли Темишвара, а да ће му је они платити. «Али, надодају иосланнци, то бјеше очита шала.м Дође на Андрашића ред да их остави. Заман му поручи ваху да дође. Страх га је од кајмакама који му је запријетио да ће га бацити на галију, ако му дође још једном под руку. «Обо би мјесто (кула) било врло згодно, да изречемо Господи од Двора наше сиромаштво и наше разлоге. Сваки дан долазе амо у хлад Силистар-ага, Чохадар-ага, Хатеки-ага Капичилар ћехаја великога господина Имбрахор велики и мали и многа друга господа, која добро знаду, да смо ми овдје у оковима, јер њпхови шијаторн и балтаџије долазе да нас гледају, а Силистар и Чохадар ирошетају се до пенџерчића, али ми не знајући језика говоримо знацима. Премда неки показују као да им се смилујемо, не разумјевши што говоримо, не могу ни знати што желимо. Да имамо драгомана, када пођу заповједници до прозорчића, могао бн говорити са свима и углавиги их о нашим жељама. Има неколико дана, да су нам облакшали жнвот у тамници. Сада може доћи испод прозора ко хоће. И дођу често наши трговци, али се не усуђују говорити оној великој господи, него се одалече, када ова приступе. А нашега драгомана у ово двадесет и четири дана не виђесмо него три оли четири пута, а и то када га ношљемо звати1). Звијерски страх бјеше спопао свакога. И најбољи драгоман Лука Барка, који би толико корнстан нашим иосланицима у Царнграду, не хтје доћи у Силистрију, куд га слаху Кабога и Бућа под најоштријим иедепсама2). Након седам дана мољења измоле Емри за коње. Кајмакам надостави трговцу Дубровчанину Николи Мили: «Ваша ће господа с њиховијем инатом учинити, да пошљемо нашу да развали оно мало вашега камења.”*). i) Сенату, 19. јулија. Passim. 3) (Ibid). Z) Предавши ћехаја кајиакаму меморандум нашијех посланика норучи им овај „питајући, јесмо ли бегови, ми на то рекосмо да јесмо, а он нас опет запита, м.чамо ли у Дубровнику пашу бега, а ми иу одговорисмо, да емо сви једнаки u да свакн редом заиовједа мјесец дана.“ Како бн то чудо били могли разумјети Турци?! 12*