Дело

* # * „Полла та csiva xouoev ауб^аисос. SeivoTecov ~елесм Софокле, Земљици сунце разгони тмину, И зрац ма живот по њојзи даде, А човјек дахнув свјежином душе, На земљи давно живјети стаде. Сунашцу сјајном што живот штити, Бурно се усклик тад хвале вио Ну мало само. Тај данак дпвни Данас већ није — јуче је бно. Гле, земља дрхће испод громова, Јер облак сакрив сунашце јасно, Донесе муње, громке громове, С небесног трона бјеснећ’ ужасно. Свуд рика грома, урнебес страшни, Ка’да се небо земљи свијетн, Свуда страх, гроза.... Ал нншта опет Само се озго земљи пријети. Не стријепите, бједници, тако, Вјечно је сунце за том страхотом, Већ смјело гл ете у небо мутно, Смјојте се грому. громко грохотом. На ноге, бједки, нробуд те храброст, Што у вам оста тако љена, Кријепте душу истинском надом;

Вријеме се мијења. Ниш, 9. маја 1899. г. ј^ВЕТИСхЛАВ Q.