Дело

ЂУКАНСКА^АВАЦ приповетна С. Матавуља (Наставак) III*) Сутрадан ми тек устали, а дође к нама кум Ђукан. Дође у излињалом, искрпљеном и прљавом тежатном руху, које му je било дугачко и широко, — очевидно дроњци првог мужа Мартина. Капа му је била пљеснива, за опанцима се вукла опута. У лицу је био веома жут, али уђе смијући се и с веселијем узвнком. — Добро јутро свима и сваком обашка ! — Бог ти дао добро ! ирихвати тетка, застајући послије сваке ријечи, посматрајући га зачуђена Ми дјеца само што се згледнусмо, па прснусмо у смпјех. Онда и тетка не мога одољети, него окрете главу, тобож да тражи столицу. То ме иосоколи, те га запитам : — Куме жвр ! какав си то ? — Шта, какав сам? принита он мрштећи се. — Како си се то обукао ? — Као што доликује тежаку тежатног дана, куме жвр! рече он и сједе. А што си ти мислио, болан ? Ти си мислио: сад је Скакавац запао у туђе добро, па ће да се кицоши, да ластвује као прави лацманин ? — Боже сачувај да сам ја то помишљао ! рекох ја црвенећи се. Нп на крај памети ми то није бнло, него . .. Тетка ме прекиде и одмахну руком : — Јеси ли за каву, куме Ђукане? *) Види овеску за Фебруар од ов. год.