Дело

ТаУКАН СКАКАВАЦ 229 слоњена уза зид, блиједа као смрт, исколаченијех очију, прислоњена бјеше Марта. — Јао мени, је ли жива ! врисну тетка и паде на коњена поред ње... Марта ! Марта ! — Чујем, секо, шапну биједна жена. — Јао мени, јеси ли рањена ? — Нијесам, шапће она. Помозите ми да устанем. Мп је с муком подигосмо и приведосмо ка кревету. Тетка је поче свлачити и разговарати потихо, а менн нареди да изиђем, те да је причекам у дворишту. Кад изиђох, а оно Курсуп и Ђинђувија сједе ћутке и снуждени једно до другог. II ја сједох без ријечи. Остали смо тако, ја мислим више од једнога часа. Вјетар је дувао на махове, а чуло се преживање и режање Тамбурово. Кад тетка изађе ja је запитах : — Шта је, ако Бога знаш ! Је ли је нагрдио ? Тетка је ћутала. Тек кад уђосмо у улицу она рече : — А није то, него.,.., али ти не разумијеш женске ствари... није је бно као што рече она сметеница, него ie мало карао. а она је у другом добу. .*■— НАСТДВИЂ.Е СЕ -