Дело

0 ПОЗОРИШТУ 263 Да о овоме да.ве не говорпм, казаћу укратко, шта мнслим о 'лумцима. Моје је тврдо уверење, да ни један глумац не може донде аостати аравим уметником, докле год не добије аоред арактичне сареме и довољно теоријског образовања, и да fie за глумца, који нема теоријског оиразовања, арава задаКа уметности остати вечита тајна и да такав глумац не само није уметник, већ је аротивник уметности. Исто је тако с естетичарем, којиг до душе, познаје све закоие п захтеве уметности, који их зна до исцрпностп, алп не зна практичних радова у иозорпшту, те му је компликованп органпзам иозоришта непозната ствар. Јер имати појма о позоришту не значп иоходити често иозорнште, па довол.но, већ се треба уметн кретатп на позорници п око кулнса Најобпчннје питање статисте збунило би таквог естетнчара, или захтев сценеристе н т. д Нема дакле даље сумње: за аотауно разумевање аозоришта и аозоришне уметности треба бити довољно и теоријски и арактички сареман и то ваљано сареман. У позориште се улази на два уласка, од којих је један за свечане, а други за обичне, радне дане Ма на који од та два уласка ушли, увек ћемо бити у добити, ако само можемо допрети до саме светиње умегности. Наука и теорија улазе радо на онај свечанп улазак, док пракса улази на онај позади, прахом иоиали, на улазак за радне дане. Нема сумње, да речи, које се сада тако често изговарају, дирају болно сваког пријатења уметности кад их чује, а нарочито у Немачкој. Наша драма оаада. — виче се са свију страна свакога дана, — и то тако брзо иде својој ароаасти, да јој сааса нема ! Ако је истина, као што тврде овим речима, онда је по све разумњиво, да смо се свп ми, који се сада налазимо у нозорпшту, латили посла, који ннје вредан да се њим озбињни њуди баве. Но да ли је баш тако, или не вндећемо, пошто разгледамо из близа саму ствар. Оно запомагање, т. ј. да драма опада, чуо сам још у годинама, када сам био пун и препун одушевњења за позоришну уметност, у годинама када сам помишњао да се одам глуми. Но као што се већ зна, све те црне слутње и нарицања нису могле ухватити корена у срцу двадесетогодишњега младића, који се свим жаром срца свог одаје свом новом позиву. С правом се може тврднти, да у сваком