Дело

392 Д Е Л_0

послати у какву битку, разреди војнике и посла их у потеру за одбеглицом, надајући се посигурно да ће је наћи. Педесеторици људи би строго и с претњом наређено да је траже по парку. Друге две стотине посла неке у шуму а неке по кућама да је и ту траже. Сто би успремњен и намештен за самртнички одар, а чечири оФицира који се на један мах отрезнише, круто и са суровим изгледом као прави ратници осташе крај прозора гледећи у помрчину и ослушкујући. Киша је непрестано лила као да се облак провалио. Њезин пљусак необично одјекиваше у иомрчини; чуо се жубор воде што пада и воде што потоком јури, воде која капље и воде која одскаче. На један мах чу се пуцањ сасвим близу, после други веома далеко; и за четврт сахата чуло се наизменично пуцање, час близу а час опет далеко, па онда војнички одзиви, за које би човек рекао да долазе нз грла неког дављеника. Сутра дан сви се вратише. Два војника беху погинула а друга тројица рањена. Њихови ревносни другови, збуњени том ноћном потером, пуцали су на њих мислећи да ће одбеглицу погодити. Рашелу не могоше наћи. Тада настаде прави ужас за становнике; све им куће претресоше, обнђоше околину ио неколико пута, тумараху на све стране. Али од Јеврејке ни трага ни гласа. Ђенерал, кад за то дознаде, нареди да се ствар утиша, да се не би давао рђав пример и осталима; команданта казни дисцнплинарно, а овај опет казни своје потчињене. Ђенерал им норучи: „Не иде се у рат да се банчи и милују јавне женске.)> А гроФ Фалсберг у очајању реши да се освети становницима. Како му је требало наћи ма какав изговор да би могао без икаква обзира беснети, он иозва свештеника и заповеди му да звони при погребу маркиза фон Ејрик. За дпвно чудо свештеник се показа послушан, понизан и пун обзира. И кад тело госпођице Фифи, које су носили и са свих страна окружнвалн војници с пуним пушкама, остави замак Ивил и упути се гробљу, први пут звоно зазвони и огласи