Дело

ГОСПОТ.ИЦА ФИФИ 393 његов мртвачки спровод, али је звонило некпм веселпм звуком. као да га нека прпјатељска рука номиловала. Звоно је звонило и у вече, па и сутра дан и свакп дан; оно је звонило колнко год се хтело. По кад што п ноћу, пробуђено не зна се чим, само од себе стане се нихати и тихо у ноћи чују се два три необично весела звука. Сењаци пз околпне рекоше да је звоно очарано и нико сем свештеника п црквењака не смеде му се ириблпжнти. Ту је у самоћи живела јадиа снрота девојка у горком очајању, а хранпли су је двојица људи у иотаји. Она је ту остала све дотле док немачка војска не отпутова. А тада, једне вечерп, свештеник узајми од хлебара његове двоколице и сам собом одведе своју заточеницу до Руана. Кад дођоше у Руан, свештеник је пољуби, а она сиђе с кола и пешице одјури у јавну кућу својој газдарици, која је мнслила да је она већ мртва. После неког времена један патриота, који је био без предрасуда, извади је нз те куће, јер је беше заволео ради њеног лепог поступка; а доцннје заволев њу саму, ожени се њоме и начинп је госпођом, која је била’ исто тако вањана као многе друге. Превод с Францускога.