Дело

НЕЈЕ?0<ЛИ^0 РЕЧИ 0 организацији судсне власти у Србији. (Наставак) Ш Самосталност судске власти Зато што се судска надлежност односи на законски зајемчена права и што је нозвана да каквоћу заштите црпи из закона, свака њена одлука треба у оба та односа да представља израз законских одредаба, не примењујући ове одредбе другачије, ну само с обзиром на конкретни случај и онако како њихов непосреднн смисао заповеда. То чини да докази судских одлука морају бити мотивисани одређеним законским прописима, којима се употреба тих аргумената за тај случај легално можо иравдати. Отуда начело, да без такве законске мотивације не треба да вреди судска одлука. Ово је начело сада изражено у свима наиреднијим уставима. Тај нсти принцип иринудно доноси одмах и један други, по коме се за тачну примену законског текста на многобројне случајеве судске надлежности, даље због потребне спреме за познавање основа јавног иоретка и разноликих правннх ингереса и односа, који су тим поретком заштићенн и нормиранн, — тражи и нарочита врста људи, за коју се разложно може веровати, да ће релативно тачније примењивати законе и на тој основи са више успеха вришти службу судске власти. Из пстог принципа излази ио том и начело, да служба судске властн тражи и нарочиту зрелост и самосталност органа којима ће бити поверена. Остварењем ове самосталности одговара сејоши потрсби да се обезбедп прпнцпп иоделе и немешања државне власти,