Дело

ЈЕДНА БЕЛЕШКА 459 У нагдости ка девојки иде. Спрам ње стаде светител»у T>opl;e, Не пзмиче јуначкога хода, За се бацц дијепу девојку, Tpu нута је пасом онасао, II четврто од сабље кајасом. Па извади мача зеденога, II помену Бога истинога, Па удари ту грдну аждају Колпко је лако ударио, Са црном је земљом саставио. Па савеза гу грдну аждају, Па је даје у руки девојки, Да је води преко поља равна, Јер аждаја бјаше страховита. Светп Ђорђе виче гдасовито, II дозива од Тројана краља: „Прекрсти се већ, краљу Тројански, Ја сам твоју ћерку пзбавио, Са помоћп Бога нстпнога.“ Кад то виде краљу од Тројана, Чудио се а и дивио се, Па говори светитељу Ђорђу: „Видим, Ђорђе, твоје храбрености. Да ти нмаш од Бога помоћп. За труд твој и твојега дара, Ево теби uo краљевства мога, Ево прстен с моје руке, Који кошта три царева града, II ево ти кодајна од здата, Што јунаци носе око врата, II ево ти драга кћери моја, Нека буде заручница твоја.“ Кад то зачу светитељу Ђорђе: „Нећу, краљу, ја гвоје дарове, Ја већ тога нећу ни једнога, Ти захвали Богу истиноме, Да оставиш све ндоде старе, Да саградиш цркве u олтаре, Ио свој земљи u држави твојој, Да оставиш акоруна твога, Па да познаш Бога нстпнога, А ја идем од места до места, Проноведам веру Исус’ Христа.“ Када Ђорђе у Персију дође,