Дело

458 Д Е Л 0 Који исто кано сунце сјаше, Па се не да на се ни гледати, Нит' се може чином ирочинити. У руци joi цветак од леђана. Баш девојка, жалосна јој мајка, Преко поља, плачућ’ путоваше, За љом пду тројанска господа, Путујући, сузе обарајућ’, II молећи све идоле старе: Да опросте лијепу девојку, Да је врате од тамна језера. Сва господа натраг побегоше, А девојку, плачућ’ оставише, Чекат’ судбу и самрти своје. Ал' Бог рече те тако изиђе, Отуд иде светитељу Ђорђе, На његовом добру коњу бјашеБожју јој је помоћ називао, Она њему сузама обара, Светом Ђорђу тијо нроговара: *Беж’, делпјо, главом без обзира, Овде има ала од прождира, Поред мене прождраће и тебе.“ Но јој вели светптељу Ђорђе: „Мучи, мучи, тидевојко млада, Оћеш нознат’ Бога истинога, Оћеш ли се крстом нрекрстити, Да оставиш све идоле старе, Да оставиш акоруна твога, Па да познаш Бога истинога, Ја ћу тебе младу избавптп.“ Кад девојка речп саслушала, Она њему тијо проговара: „Ако с’ тебе то дала небеса, Да ти чиниш овака чудеса, Да ћеш мене младу избавити, 'Оћу твоју веру веровати, И 'оћу се крстом прекрстити. Оставићу све идоле старе, Оставићу акоруна мога, А нознаћу Бога истинога, Сву ћу рубу моју теби дати.“ Боже благи голема чудеса ! Још девојка речи не изусти, А аждаја језеро замути,