Дело

ЛЕДНА ВКЛЕШКА 457 На дан овцу и лепу девојку, Не гледају уцвељену мајку. А када му што не даваше, Аждаја их сама узимаше, Пскакаше граду па бедему, Пскакаше пољем широкијем, Иа на граду главу издизаше, Па спрам граду грдно звиждаше, Свему граду јаде задаваше. Браћо моја, п дружино драга. Сав се Тројан редом обредио, Некн ћерку, неки милу сеју. Дош'о редак до краљеве кћери, Која беше стигла за краљицу. Ал' се краљу ино не могаше Од народа и државе своје, Но дозива своју милу кћеру: „0 чу ли ме, моја мила кћери. Ја те данас мислпм удомпти, У вечпто, дубоко језеро, За ироклетог змаја огњенога, Што те мисли кћери окрунити, II на моје место иоставити. Данас те ја изгуби, кћери, Од немила змаја ue пзбави, Нит' те како могу избавпти, Но послушај, драга кћери моја, Хајде пођи, Бог са тобом био, II поведи тројанску госноду, Нека теби у енћије буду, У енћије тројанска господа, До дворова до тамна језера.Браћо моја, п дружино драга , Послушајте мене за вријеме, Да виднте тројанскога краља, Да је коме срце од камена, Оно не би без суза остало, Како своју јединицу жали: Топле сузе рони и пролива. Послушајте, сва господо, редом, Да и ово вама кажем гредом : Јест девојка, жалосна јој мајка, Превија се свпла на ћеврјци. Внју јој се златнп бурунћуци, На глави јој алем камен бјаше,