Дело

462 д е л о

појава само механичке слнке или аналогиЈе, које ће кад тад пастп. Као пример наводи историју оптпчкпх теорија. Најпре је владала у оптицп Њутнова еманадпона теорпја светлости, по којој се ова састојп пз спт них делпћа, пзбациваних пз светлога тела; на њено је место ступпла друга механичка теорија, Хујгенсова u Ајлерова теорпја таласања: у наше дане иак u ова је нечујно сахрањена, те је уступпла место електромагнетној теоријп светлости. Узрок је овим сменама, по Оствалду, у механистичком иравцу ових теорија. Много претресана реч знаменпгог физиолога Du Boi-Reymonda, „Ignorabimus“ —да нећемо сазнатп суштпну матерпје важп још и данас, с тога што je основа за тумачење прпродннх нојава погрешна, т. ј. поставка да се природне појаве могу разложити у систем масених тачака које се крећу. Кад се та баква напустп уклониће се сметње напредовању науке. Оствалд напада као заблуду научни материјализам, по коме би матерпја у покрету бпла узрок не само анорганским него u заплетеним органским иојавама. Он доказује да је појам материје постао пз појма масе, нрнмивши у се све оне особине, које се опажају на маси, као тежину, заиремину, хемијске особине и т. д. Физички закон о одржању масе претворио се, вели Осгвалд, у метаФпзички акеиом о одржању матери]е. Да би се нроту.мачила непрекидна промена у природи. иридружен је материји нојам снаге, као сталнога узрока кретању. Ову ie мпсао ноставио Галилеји, творац научне Физике , а прпхватио и разрадио Њутн, својим законом гравитације. Посве је природно да је теорија, која је тако сјајно тумачила кретања небеских тела, те створпла небеску механику, нримењена и на свет сићушних атома. И тако се разви механистичко поимање прпроде, најпре анорганске а за тим и органске. Ово је схватање добило класичан израз у Лапласоној „светској Формули,и номоћу које би се, на основу механичких закона, свака пре1>ашња u свака будућа иојава у природи извела чистом анализом , диФеренпијалнпм једначинама Међутнм овако је схватање, по Оствалду , не само хипотетично, него и иосве метаФизично. Ово најбоље очигују саме механичке једначнне, које имају ту особину да допуштају нромену знака, што се тиче количине времена. То значи да се механичке нојаве, у теорији ио све тачне, могу збиватн како у нанред тако и у назад. У чисто механнчком свету, дакле, нема прошлости и будућности: дрво може да се нретвори у семе, лентир у гусеницу, а отац у дете. Пошто у самој ствари то није могуће, отуда следу]е очито, да има мноштво појава, које се не могу протумачити механистнчки. По Оствалду, задагак науке није да промагра стварни свет кроз мутна стакла свакојаких хииотеза, него неиосредно, у колико то само домушта склон наше душе. Наука треба да доводи у одређене одношаје количнне које су стварне, нриметне и мерљиве, тако кад су једне дате, да се друге нз њих могу извести; њен посао није да им нотура хипотетичне слике. Пут је овај мучан али поуздан. Најленши научни дар шго га ово сголеће оставља столећу које