Дело

НАУЧНА ХРОНИКА 463 настаје, то је енергетпчно ноимање света, вели Оствалд. Ово схватање нпје сасвим ново, јер га је још пре 50 година засновао Јулије Роберт Мајер, кад је пронашао еквиваденцу разннх нрироднпх спла, плн као што данас велпмо, различитих обдика енергије. Ну његов закон еквиваленце. његова јасна мисао да се различити обдици енергије могу еквивалентно преобраћати један у други, бп помућена доцннјим додапима Хелмхолца, Клаузијуса u Р. Томсона, који је нротумачише тако, као да су сви разлпчиги облици енергије у основи исто, т. ј. механпчка енергнја, само да би је надовезали на механистичко схватање природе Ну сви нокушаји, да се сви облици енергије потпуно механички протумаче, беху узалудни. Ио Оствалду је енергија најонштија, непроменљива количпна, која влада целом облашћу фпзичких спла. Huje потребно претноставити поред енергије u материју. као носиоца енергијс. По њему је енергија стварна количина, а материја зампшљен иојам, нарочито саграђен ради представљања сталностп у сменп нојава. Реалносг припада само енергији, а не материји, јер на нас утнче само енергија. спољашњега света. Све што зпамо о појавама пзван нас, сазнајемо нашим чулпма, услед раздике у енергији пзмеђу наших чула и околнога света. Mu не бпсмо осетили тонлоту у средини која има исту гемиературу као u наше тело, као што не осећамо атмосФерски притисак под којим жпвимо Тек кад доспемо у просторе са друкшим прптиском , сазнајемо за атмосФерски притисак. Матерпја није ништа друго, по речима Оствалдовим, до у простору сређена група различитих енергија. У појму матерпје налази се маса, т. ј. капацптет за енергпју кретања; даље занремање простора. т. ј. енергцја запремине: за тим тежпна, то ће рећи особена врста еаергије положаја н најзад хемнјске особнне, т. ј. хемијска енергнја. Оствалд се нада велпком напретку науке. кад буде прихватила енергетпку, јер ће престати неирекидно бркање стварних чињенпца са хипотезама/ место снаге и материје важиће само иојам енергије; тада нећемо пстражпвати силе, које не можемо доказаги, пзмеђу атома, које не можемо опажатн, него ћемо при нроучавању природних иојава само иснптати врсту и количпну енергпја, које при том улазе u излазе, и све ће нојаве да се сведу на једначпне између различитих енергија. Оствалд нризнаје да се нп енергетнком не могу све иојаве потпуно нротумачити; свакако ће то бити неки још онштијп принцип; ну иокрај њега ће енергетика у својим главним иравилима јамачно u даље иостојати, као носебан случај још онштијпх одношаја. о којима за данас немамо ни нојма. Оствалд се намерно није упуштао у нзвођење носдедица својега учења у ногледу етике u религије, јер ie хтео да се сгрого држи своје научне области, ну ласно је увидетп да је енергетнка кадра да изазове, као не давно Дарвинова наука, потпун нреврат у философији. Ваља прнзнати да је данашња наука и сувише ирожета учењем о реалности материје и њеном атомистнчком склопу; новн погледи Оствал-