Дело

7'Ј Д E Л 0 трачко. Многи су од њих служилп у римским легијама, као што сведоче војнпчки натписи. Узпмалп су нх за мрнаре на флоти. „Бесика* је бнла чувена са своје климе Име народа још се спомиње у средњем веку. Адрпјаноиољ ('Једрене) се зваше Uscuđama, Фплппоиољ Pulpuđeva, (слов. Иловдив, Пловдпн), све трачки — бески, а Јорнанд велп да је Hister „беско“ име рецн Дунаву. Бесп се поред сточарства, земљорадње u впноградарства нарочито бављаху рударством. Бплп су врло вештп у грађењу лагума п поткопа, с тога их у војсцп одређпваху за ппонире. Земља им беше богата у разноврсноме рудном благу (сребро, злато, мед и гвожђе). Кад Готп пређоше Балкан 376 г. но Хр. бески нм рударп служаху као вође, као шго ће доцнцје Власп у пстом послу служптп и Печењеге, Кумане u друге народе азиске, кад би продиралп на Балканско полуострво. Бескп ami leguli и metallarii не остајаху у свом завичају, већ иђаху широм полуострва као год данашњи Цинцарп и Циганп, где дознају да има злата за испирање и радп коиања руда. Због овога је император Валентинијан издавао наредбе, да стане на нут том чергарењу. Бески се скитачи нарочнго упућиваху у рудама богате нокрајине: Превалу, Дарданију и Месију. Сва су грачко-месиска већа места била хришћанска, а народ по селима остајаше и даље при сгарој вери. За то владика Никета из Ремесијане оде у гудуре к Бесима да им простим језиком латинским (liDgua rustica) проноведа реч божју. 0 Бесима у једној латпн- несми, владици Никетн посвећеној, вели се: „...Semper а bello indomiti, simal terris animisque duris et sua nive duriores, more ferarum viventes latrones, rapacesin antris viventes et in ivoiis montibus et cruentis aurileguli.“ Беси npiiMnuie c одушевл.ењем хришћанство; многи етупише у монахе у источнпм н западним римским манастирима. Већ беше нестало трачкога језика, и Беси говораху „limba rumanesca“. Кад словенске чете отпочн}т жарити п налити но Балканском полуострву, а многи здрави и снажни људи, пз велике оданости к вери, сгупаху у манасгире, цар Маврићије, као пре Теодоснје П. пооштреним забранама огледаше тому на пут статп. II трачког норекла царева находимо на царском нрестоду у Визангији. на пр. Марцијана и Лава 1, који се зваше о Bfjaao;. У то време источна рпмска империја још ношаше чисто римски карактер: латински језик бејаше још службени н књижевни језик (Требоннјан н Прнсцијан). У Подопи н Балкану већ се свуда говораше lingua rustica romnisca: само да подсетнмо на речи’ torna, retorna, fiatre ! речи које су трачки војнпци бежећн кроз Балканске кланце пред Аварима пзговорили, а летописац грчки заиисао. Hciai испитивачи на то много полажу, што нема ни једнога сведочанства од 600—700 год. да je на Балканскоме нолуострву било источно-романских елемената народних. Ако је човек само упознат с истори< i.om ирошлошћу овог полуострва, нек му то не буде нншта необпчно • } то доба у Јегејском приморју грчки елеменат беше у властп, у уну-