Дело

С А Њ А Њ Е

=»=Једном сам сањала, душо, ,1а жеља моја иостаје јав Да с неба света по мене дође Облачак сребрен, свилен и плав ! Бацих се срећна на свилу меку, Уморна с’ спустих узглав.ву том; Још скрстих руке, покоја жељна, Над сликом твојом — у срцу свом. Лутасмо тако, летећи светом, Далеко горе, под звездан крај, Небо се дели — а мени сину Дивота сунца и рајски сјај ! Око нас звезде полегле крупне, — То беше срца љубавни сад, У сваком цветку олтар је био, У коме тиња љубавни к§,д. А горе на њих сунца су сјала, Сипајућ’ ока пламени крас! Светлуцав поглед боље нег’ речи Мамио ј’ миру уморне нас ! А крила бела, крилатих снова, Над нама шумно стераху хлад, Носећи мирис опојни, чудни, Ког срца оних ширише кад ! * И већ со облак. к’о перје меко, Поче да губи свилен и плав, Нука се моја једва још крете,