Дело

Н Е II М А Р Н 189 опреми се, узе оружје, запрета огањ, изнђе с Обрадом и затвори врата. * * * Ноћу путоваху, дању се одмараху. Треће ноћи стигоше на границу крагујевачке и београдске нахије. До Рудоваца требаше им још два часа. Око поноћи спустише се у један понор и ту застадоше. Учини им се као да чују једновремено клепетање. Пођу дање, и кад^сиђоше у понор, спазише речицу. — Овамо! — рече Обрад и пође уз речицу. Жарко се упути за њим. — Ено воденице ! — примети Обрад и показа руком. Жарко спази светлост. Мало за тим, Обрад стаде, осврте се и рече : — Чуј! — Гусле ! — рече Жарко. — Ту су ! — Ко ? — Наши. Пођоше напред. Кад стигоше воденици, Обрад приђе вратима и назвири. Око огња сеђаху до десет оружаних људи. Један међу њима скрстио ноге, држи гусле, гуди и пева. Остали се у ухо претворили. Обрад махну руком и Жарко приђе. — Ено Лома и Вучића ! рече Обрад шапатом. — И Мутаиа ! — примети Жарко. — И Дринчића!... — II Капетан - Божа!.... — Па, гле !... Ту је и онај ! — рече Обрад зачуђено. — Ко? — Бркић .. Вала кад је он ту, бнће нас хиљадама. — Што ? — упита Жарко. — Та тај никад ни мрава не згази, а гле га сад ! То рече Обрад, па закуца на врата. Гусле и песма умукоше.