Дело

Д Е Л 0 192 други се у народу развијаху и бујаху. И кад држаше да је све уништено, олуја се диже и нокоси га. Сретење Господње 1815. прибираше снагу народну и из дизаше бунтовнике Јунаци из воденице, раздрагани јеком од гусала, дигоше се и у Рудовце дођоше. Ту образоваше ново језгро, коме Ломо беше стожер. Овај бунтовник, оваплоћени дух свога народа и времена, беше у кључу узвреле крви, и не мироваше као оно зрно грашка у кључалој води. Струја га зграби и подиже као сламку. Он беше задовољан. Шест одабраних јунака прикуиише се око њега , посветоваше се и решише да се буне. — Браћо!... Је ли вера ? — упитаће Ломо сакупљене. — Тврђа од камена! — беше одговор. — Хоћемо ли у крв запливати ? — У име Божје ! — повикаше присутни у глас. — Оче Радоване ! — осврте се Лома свештенику рудовачком... Призови име Божје ! Пои Радован изнесе крст и еванђење, положи их на столац и призва име Божје. Јунаци се прикупише и заклетву положише. По том приступише и целиваше крст и еванђеље. — Куда ћемо ? — упитаће Жарко Обрада пошто целива крст и еванђеље. — У хајдуке ! — одговори Обрад. — Заједно ћемо. У том се зачу глас Ломин. — - Браћо !... Чим гора олнста, ево ме ! Ја ћу први, а ви за мном. Ирва пушка одјекнуће са Рудника. То нека вам буде позив. Дотле, браћо, на посао и чете спремајте ! — Спремаћемо ! — одговорише јунаци у глас. Бошко разорава огњиште свога ујака Бошко остави матер у Кугшнову и врати се у Србију. Кад би близу Космаја, оиази на једној низбрдици човека, који му се учини познат. На глави му беше велики црвен Фес с дугом кићанком, па ле!>има кожух, а о рамену дуга пушка.