Дело

II Е II М А Р II 193 Човек обазрнво сиђе низ косу. скрену лево, дођо у један шумарак и изгуби се. Бошко по!)в лагано напред, дође до једног грма и ту застаде. У том непознати проби кроз луг и испаде на друм. Бошко га умотри и познаде. — Обраде ! — викну он. Човек се обазре и стаде. То беше Обрад Момировић. Бошко му полете на сусрет. Обрад позна сина Ђукићева, стаде као стена и ире крсти се. — Зар жив с коца, тако ти имена Божјега ?! — Као што видиш... Божја вол>а ! .. Јунаци раширише руке, загрлише се и ижљубише Ио том скренуше с друма, уђоше у шуму и поседаше. — Ми те већ упокојисмо — рече Обрад и потапша Бошка по рамену... Како умаче с коца, тако ти Бога ? Бошко му исприча цео догађај. — Па куд сад мислиш ? — упитаће га Обрад. — У хајдуке — одговори Бошко. — С кимз ? — С ким буде .. Могу и с тобом. — Врло добро — прихвати Обрад. — У Милићевом Брду чека нас дружина... Тамо ће доћи и Жарко. Бошко се зграну кад чу ово име. — Који Жарко ? — упитаће он иотмуло. — Павлов син. — Зар син онога изрода ?! — Не резили га !.., Није ти тај ни налик на оца. Честито момче, да му иара треба тражити. Мрзи Турке, зубима би их клао. То рече Обрад, па исприча догађај у Рудовцима. — Ва.ка га се причувати ! — рече Бошко машући главом. — Павлов је син то !... — Не познајеш га, соколе. Нема ти тај ни оволико очевог! — рече Обрад и показа црно испод нокта. — Боме се вараш... Гуја је то, Обраде !