Дело

Д Е Л 0 104 — Не греши душе!... Тај ти је, болан, спасао матер и сестру. — Зар он ? То беше иитање, пуно презрења и подсмеха. — Он — одговори Обрад одсечно. — А Тоска ?... — И Тоска, али Жарко још више... Он их је примио у село, пазио као своје и притицао им у помоћ. — Не могу... не могу да му верујем — рече Бошко гневно и одмахну руком. -- Веруј ми, но ! .. Зар ја да браним уљу ?! Бошко обори главу и набра чело. — Био је са мном у Радовцима... Заклео се на крсту и еванђе.ву ... — Да ће вас проказати — заврши Бошко и јетко се насмеши. Обраду се навуче нреко чела мутан облак. Он оштро ногледа у Бошка. — Где ти је сад тај јунак, што ти тако за срце прпрасте? — упитаће га Бошко. — Ено га у Самаилу код матере. За дан-два биће у Милићевом Брду. — Да си жив и здрав !... Жарко ти је у граду код паше — рече Бошко. Обрад се зграну и чисто подиже с места. — Јест... Ено га у граду — потврди Бошко. Обрад скочи као опарен. — То не може бити !... — Ја ти рекох... Моје су га очи виделе — одговори Бошко и уста. — Нреварио си се, соколо ! — Ено ти Тоске. Обраду се зажарише образи. Он стајаше као стена и блењаше у решено лице Бошково. — Верујеш ли ? — упита^е га Бошко након кратке почивке. — Баш у град отишао ? — Баш у град — потврди Бошко.