Дело

200 Д Е .1 0 — Е, леио — рече бег, па се диже и дође до прозора. Жена пође за њим. — Видиш ли оне две куће, ограђене зидом ? — рече бег и показа руком. — Виднм — одговори Милица , гледајући у правцу његове руке. — Оно је харем Скоп.как паше... У оној већој кући борави Спасенија с Аном. Жену обузе радост и лице јој чисто заигра. — У оној мањој живи Петрија с децом — настави бег. — А Ђенадије ? — упитаће жена живо, не одвајајући ока са прозора. — У доњем граду, заједно са сином. Жена се подиже на ирсте, тражећи оком обиталнште духовниково. — Не види се — примети бег и удали се од прозора. Поседаше поново. — Ти знаш зашто си амо дошла ? — рећи ће бег. — Знам. — Оне сиротице треба спасавати. Ти ћеш ми бити... — А оца Ђенадија ? ирекиде га жена. — Са њима ми је лако... Овамо ми јо тешко. Жепа га посматраше паж.Биво. — Али се уздам у Бога и у тебе — настави бег. — Ти ћеш ми бити к.куч од харема. — За Спасенију бићу све што хоћеш... И Богу није правода кћи српског војводе буде турска робиња. — Тако је, снахо. Само морамо похитати. — Реци само... Ја сам на све готова. — Лопо — рече бег. — Пристајеш ли да служиш у харему? — Само ако ме приме. — При.миће те. — Зар наша ? — Не бринн... О томе он и не води бригу, а и да води, није му сад до харема. — Што ? — упита жена радознало. — Болостан је.