Дело

Н Е II М А Р II 199 од зида, да би се могао преко њега, а кроз густо гра[ке разполиког дрвећа, видети горњи део крова. До ове куће беше друга, мања , такође ограђена високим зидом. Зидови обе ове куће описиваху нравоугаоник, коме најугоисточној страни недостајаше један квадрат, што целом овом простору, зидом ограђеном, даваше изглед Г. Оба ова дворишта имађаху два улаза: главни, на северозападној, и споредни, на североисточној страни. На главном улазу беше велика двокрилна капија, а на споредном каииџик, нешто мало нижп од узраста човечјег. Овакав исти капиџик беше и у зиду, који предвајаше веће двориште од мањег. И главни и споредни улаз беху готово по ваздан затворени. Бивало је често да по неколико дана иротече , а у ове скривене домове нити ко уђе нити изиђе. На главном и споредном улазу стајаше преко дана по један стражар, а обноћ их беше стално четири, од којих двојица беху на југо-источном и двојица на југо-западном углу. Ове две куће беху харем Сулејман-Скопљак иаше. Друге недеље часног поста, једна жена уђе у горњи град и запита за Јусуф-бега. Показаше јој једну кућицу, десно од сат-куле. Пред кућом сеђаше Јусуф-бег. Беше се налактио на колепа, снагу погнуо, а десном ногом потапкаваше нрашнну на земљн. Кад угледа жену, устаде и живо јој нође на сусрет. То беше Мплица, коју Бошко беше некада на друму спасао. — Стиже ли, снахо ? упитаће је бег радосно и пружи јој РУку. — Једва ме пустише. Да не беше Тоске, морала бих се вратити Бег уведе жену у одају. — Очекујем те као озебао сунце. По том ће је упитати: — Где су ти деца ? — У Трнави, код рођаке — одговори Милица. — Имају ли све што им треба. — Имају, хвала Богу ! — Јеси ли иримила новац ? — Послао ми је Тоска.