Дело

198 Д Е .1 0 — Хвала ти, честити пашо... Добро нам је — одговори старац држећи руке на прсима. — Биће вам и боље, ако се потурчите. Иначе одосте за Пајсијем. Будите само послушни — рече Ћаја и пође. Свита се крете за њим. Кад Ћаја измаче, један из свите издвоји се и приђе Ђенадију. То беше ЈусуФ-бег, повисок и леп младић, црних очију, маиих брчића, голобрад, у лепом турском оделу, с високим фссом на глави: — Познајеш ли ме, оче ? — упитаће он старца. Старац га погледа, па слеже раменима. — А ти ? — упита бег Стојана, сина старчева. Стојан познаде човека и у маху се промени. -- Ја сам Жарко — рече бег. По том се наже и шапатом рече : Не осуђујте ме. Због вас ово учиних. Будите спокојни. Из куле вас изведосмо, а скоро ћемо, ако Бог да, и из града. То рече бег, па се осврте и живо оде за свитом. Стојану искрсну пред очи сва прошлост. Он задрхта и, пратећи очими бега, гневно махаше главом. У1)оше сви у кућу. — Ко бешо тај младић, сине? — упитаће Ђенадије Стојана. — Из Горачића — одговори Стојан хладно и усиљено. — Је ли то син кмета Павла, о коме нам причаше ? Стојаи климну главом. — Па се потурчи?! —> Потурчи се изрод — одговори Стојан јетким гласом. Клвуч од харема У горњем граду, недалеко од капије кроз коју се низ стрмне и вијугаво степенице силази у доњи град, беше у ово доба повелика кућа, ограђена високим зидовима. Кућа личаше на усамљени манастир. Голи зидови, подигнути од камена и цигаља, покривени ћерамидом, допираху висином по више стреје, тако, да требаше прилично одмаћи се