Дело

П Е II М А Р II 1У7 Тхаја застадв и баци иоглед по околини. Пред њим беху Сава и Дунаво, чије воде разлучаваше дуга, коса пруга, од безбројних сребрнастих таласића. На далеком западу плав.ваху се високе планине, снегом прошаране, а на истоку пукла непрегледна равница, на чијим крајњим тачкама уздизаху се две високе горе, као два исполина. Тамо« амо, по пространој равници, бењаху се банатска села, као лађе на тихој морској пучнни. Ћаја пође дал>е бедемом и дође до једне куће. Пред кућом сеђаху четири човека. Кад се Ћ,аја са свитом појави, л>уди устадоше и, држећи руке на прсима, смерно га поздравише. — Ко су ово ? — упитаће Ћаја Фејзул-бега. — Ово је Ђенадије — одговори бег и показа једног. — А ово ? — То је Стојан, син старчев. Ћаја одмери старца и сина му, па приђе осталој двојици. — То су два брата Јаковњевића — рече Фејзул-бег. Ћаја се врати Ђенадију. — Одакле си, старче ? — Из Драгачева, честити пашо — одговори погурени старац и поклони се. — Да нпје то онај калуђер из Благовештења ? — упитаће Ћаја Фејзул-бега. — Јест... То је духовник Ђенадије -- одговори бег. Старцу се иревукоше капци низ очи, брада му задрхта и потајни уздах оте му се из груди. — Ово је Стојан, његов син... Ово су два брата Јаковњевића из Левча — настави бег. — А-ха !... То ли су они што заметоше кавгу ? — рече Ћаја, мерећи их од главе до пета. — Сад су мирни и послушни — примети бег, а усне му се разведоше. — Добро, боме, прођосте !... Да не беше Тоске, давно би били тамо — рече Ћаја и пружи руку у правцу Стамбол-Капије. Сва четворица стресоше се. — Како вам је сад, старче?... Јесте ли задовољни ?