Дело

196^

Д е л о

Спотичући се преко нагорелих греда и баскија, обиђе сва згаришта и рушевине, и савладан умором седе на један камен. Ту дрхгаше и уздисаше за лепим домом свога ујака. У неко доба диже се, уђе у рушевине дома, дође до огњишта, одбаци неколико греда и баскија, разгрну пепео, клече, извади нож и поче копати. Кад ископа рупу, дубоку једну стопу, затрпа је и поче копати другу. Тако ископа три рупе, и сваку затриа. Поче копати и четврту. Не беше ископао ни за једну шаку а нож зашкрипа. Беше наишао на камен. — Ту је ! — рече он у себи, па окопа камен са свих страна и извади га. Под каменом беше парче сукна. Бошко диже сукно и снази ибрик с новцима. То беше остава његова ујака. Оне ноћи, када Горачићани потукоше момке ЛатиФове, Манојло, видећи шга се спрема, ^зе сву своју готовину и закопа под огњиште. Кад беху у Небош-Планини и кад дође час да се растају, он иовери ову оставу своме нећаку. Нећак се сети оставе и похига да је дигне. Нашавши благо, Бошко извади ибрик, отвори торбу, сручи новце, днже се и оде. За собом остави потпуну пустош. ЛатиФ разори дом, а Бошко огњиште. На бедему Беше прве недеље часнога поста. Ћ,аја паша обилажаше градске бедеме. Са њим иђаху два бега : Фејзул-бег п Јусуф-бег, и још неколико пратилаца. Т\аја обиђе горњи град и сиђе у доњи. Свита иђаше за њим узастопце. Оби^оше сваки кутић и дођоше до Сава-Капије. Одатле скронуше десно, иопеше се на бедем и ударише у правцу Небојше. Дан беше ведар, небо чисто као огледало, а сунце благо и пуно њупкости.