Дело

X Е Т ЕРА Кад Парио, вајар млади, из руку спусти длето, Одавно већ је сјао на небу месец свет’о. Он уви хлену своју и пође журно дому , II срете слуге неке, где прате једну мому. ■>, На лице мрак му паде, а мржња просја зене, И Парис саже главу и скри се крајем хлене. Ал’ мома врати слуге и днже с лица вео, И брзо њему приђе уз кикот плах и смео. «Што ме се клониш, драги ? К'о некад с пуно страсти, «3ар нећеш никад више на моје груди пасти ? «Да л1 лептир сада леће на недра другој ружи ? «Ил’, мож’да, мрзиш сласти, са којим небо служи ? «Ах, ја те жељно чекам ! Ни огањ злога Ада, «Ни пламен врелог сунца не гори к’о ја сада. «0, пођи са мном, драги, да створим прошло доба, «Да љубим уста твоја и сјајна ока оба... «Богати Егист, ено, на моме стоји ирагу, «А Атрид, тиран моћни, већ давно чека драгу, «Ал’ сад ми мили нису, ти си ми миље свако, «Ноћас ћу твоја бити. .. Ал’ што ме гледаш тако?”