Дело

232 Д Е Л 0 Парис Опрости, ја те не знам ! Хетера Зар не знаш драги, мене ? Зар не знаш љубав нашу и рајске санке њене ? Парисе, ја сам Хлора. Парис Ти ниси она, жено. Хлора је била цветак и тај је цветак свен’о. Ја је се сећам увек. Она је тако сјала, К’о сунце кад се буди из санка с морских вала. У души нежност чедиа на лицу стид јој гори, А очи трепете пламом, што чиста љубав створи. И ја је силно љубљах. .. Ал’ судба друго суди, И Хлоре неста једном са мојих теплих груди. У свету хтеде тамо да својим чаром блиста; И паде к’о у као кад падне роса чиста.... И ја сам глед’о за тим блуднике крај ње многе> И тиран како клечи и грли њене ноге; Глед о сам, бол сам крио и тешку тугу своју, II мрамор хладни рез’о да сгворим Хлору моју. Хетеро, ја те мрзим ! Ти ниси Хлора више, У тами греха гвојих прошли се дани скрише* Отровом груди ти дишу, срамота корак следиг А разврат јасно кажу образи твоји бледи_ Не шири руке, иди, ја нећу твоје дражи За тобом Егист гпне, и Атрид тебе тражи.