Дело

ДОН КИХОТЕ 257 богатства сада су само успомене, н она нису Шпанијн користила више него благо новога света. Шта разумемо ми под овим? Желимо ли рећи да је ово благо пропало материјално? Не, али хоћемо рећн да оно никада није ушло у општн ток човечанских богатстава. Оно је остало у Шпанији закоиано као онн силни гроши и дукати, за које су бедили Мавре да су нх закопалн пре њихова прогонства, како би хришћани осиромашили. Од тога је у европски обрт ушло пешто мало ситна повца, па и тнј је новац био дово.ван да започне богатство једнога Корнеља и да оснује поштено благостање једнога Ле Сажа. Сва ова тако јака, тако енергична, тако оригнпална дела остала су дакле непозната или су заборављена пошто су блистала за тренутак, — остала су толнко непозната и заборављена да једна од прослављених заслуга Виљема Шлегла, п то не она па којој му се може најмање завидети, јесте та. што је разумео геннја Калдеронова н што га је подпгао у Европи. Његово открнће би у својој врсти исто тако чудно као што је откриће санскритске литературе или зендјезика, и го му донесе исту славу. А овде се говорнло о песнику, који је живео у XVII веку и кога су од наших оцева одвајала једва два покољења. Али овај изврстан проналазак Шлегелов није имао све последице које би се могле од њега очекнвати и које су имали други велики сличпи проналасци, као на прпмер проналазак Шекснира. Благо ових јуначких и мистичних драма није увеличало моралну очевину људскога рода. Узвишеност Постојанога кнези, дивљачни Фанатизам Оданости крсту, бурно одушевљење Чудноватога врачара. висока и поноспа меланхолија у драми Живот је сан — осећају и могу осетпти само критичари, учељаци нокретне маште, дилетанги који величанственост осећају по нагону, нросвећенн читаоци, чија мисао може без усиљавања поставнти таква дела у њихову природну среднну н оживетп пламенове овога огњишта енергије и религије, коме су она бнла највећа светлост. Ми добро знамо да би на челу дела свакога великога песпика ваљало написати: света земља, забрањена непосвећеннма; али код Калдерона непосвећепи нису ништа мање него маса човечанска. II тако, док Шекспирова дела свакога дана добивају све више читалаца, који ће нх моћи разумети и волети, — дела највећега драматскога несника шпањолског с часа на час ностају све више недоступна баш и оној уској публици, којој се обраћају. Сваки обрт временскога точка, удаљујући нас све више од људн за које су та дела била иаиисана, чипн те су све тежа за разумевање. тако да се може сагледати дан када ће инсиирације највећега човека, кога је Шпанија нмала после Сервантеса, бити наследство само ретко елнте људи особите маште и одушевљења. Али у овом богатству, које је човечанство зајмило за тренутак н које је увек враћало готово у исто време кад их је иозајмило, као добро које му не нрипадаше и од кога се оно устезаше иравити употребу, човечанство је одлнковало једну књигу, једну једнну, коју је себи присвојило н коју сада није хтело иовратитн. Сва друга дела, као да је ми-