Дело

258 д е л о слило оно, означена су на окрајку за саму Шпанију, а ово је на окрајку означено за љега и њему је по ираву припадало. Та се књига зове Дон Кихоте од Манче, и трајна популарност коју је она стекла јесте н слава и казна за земљу која је њу дала. Зашто збиља дела шпањолске литературе ннсу никада могла сачувати преко једнога колена читалачког ону паклоност коју су ужнвала внше пута? Да лн је то због тога шго су она и сувише, ншањолска, што нас врло упорпо воде у несталу прошлост, што дртају сувише прнстрасно некога особитога човека, који је био само из једнога времена н од једне земље? Ово су без сумње некоји узроци који су ирипомогли да их оставе у тами. Али има и других књнжевности које су исто тако само народне као н шпањолска књижевност, па оне нису никако наишле на такве отпоре па страни, — на пример енглеска литература. Велнки несниди енглески, Шекснир на челу, воде нас. у историску еноху још удаљенију него што је она коју црта литература шпањолска, и приказују нам особита човека који се од нас још вигае разликује, ако је то могућно. Ако је тешко створити се Шпањолдем XVI и XVII века, није мање тешко, чини се, створити се Скотом илн Скандинавдем XI века, нли Талијандем XIII, нли Епглезом XIV века са Шексииром. У различитим осећањима која одушевљавају ове две литературе ваља дакле тражнти разлог различнтој судби њиховој. Снажна симнатија веје кроз литературу енглеску, ма да је она онако национална и своја. Овај човек из средњега века, кога ми приказује Шекспир, није мн ни страп ни непријатељскн. Њему се може прићи поверљиво; он ме не чуди, нити ме вређа. Међу нама се врши нека чудна размена у срдачпнм саонштењима: он ме иривлачи себи и, чудо дивно, ја. га прнвлачим мени. Ја налазнм да јо он друго нешто што ја нисам, и да је ипак он оно исто што н ја. Особитн човек, што је у њему, не смањујући своје индивидуалностн н не губећи свога карактера, лако налазн вечнтога човека. Ја могу жнвети с љим, боритн се, љубитп с њим, и ннкако не би мн било мрско кад би га изабрао себи за друга, учитеља и господара. А колико су друкчија осећања, која улевају личности из шпањолске литературе! Ове лнчности, ма какве да су, од јунака до просјака, одбијају свако друговање и ирезиру сваку спмиатију која не долази од једнакнх њима илн њима блискнх. То су најчистије аристократе што их има на свсту. Они као да пе желе да им ја ириђем, и ја се доиста не усуђујем прићи им. Нриморан сам признати са некаком скромном плашњом да мене никака веза не везује с њима, и ја се држим па пристојној даљини, колебајући се пзмеђу страха н иоштовања. Не само што су ови људи из другога доба, а не нз мога. него су они друге душевпе супстанције. У јунацима Шекспнровим ја палазим у исто време човека какав сам ја н човека какав бих волео бнти; алн моја душевна сила ннје онаква каква је у Калдеронових јунака. Они бн презиралн битн човек какав сам ја, а ја не могу битн толико нн внсокоуман ни глуп да пожелим бити што су они. На то немам прнва, а баш и не желим. 0, како велики терет мора бити тај племенитн