Дело

дон кнхотк 2М> нонос! Како мора гристи гај отров, та охола осстљнвост! Како морају гутати пламенови овога Фанатизма! Заиста, што нх више носматрам, осећам како ме готово прожима осећање доброга Санча Пансе, пошто је окушао управу на острову Баратарији: ова величнна, ова племенитост, ова страст не само што ме не нривлаче него ме шта више плаше, н ја сматрам себе за срећна што немам учешћа у њима. Зиа се да је одвратан норок, свирепост, мало парушио великодушне особине ове јуначке Шнаније XVI века. Да ли бнх смео рећи да у њеној литератури има порок сличан овоме, н да је оиа без оне врлине која се зове човечност? Она је племенита, узвишена, витешка до луднла, релнгиозна до заноса, слободна до неуљудности, отворена до ципизма; она није човечна, а под тим разумем да она пема оне жице коју болови н радости наших ближњих дирају у нама. Иикарски прииоведачи цртају слике, од чије мирне оштрине човек мора дрхтати; они тресу дроњке с днвљом радошћу и смеју се глади са задовољством које плаши. У тој живописној светиии што гамиже пред њиховим очима, они виде само шарене рите, шаљиво кревељење, групе згодне за оиисивање. Иста таква сухопарност обузима и мистичне Шнањолце; они хришћанску љубав нознају ио нмену, а не познају саму ствар, те бн се у игри речи могло рећи да је код њих доброчинство врлина ире теологнчка него теологална. Приметише мн једнога дана да света Тереза није ни мало пазила сиромахе, н ова прнмедба, која се може учинити чудна, потпуно је тачна: ова хрншћанска душа, коју Сиаснтељ посећује, као да не зна ни да постоје онн које црква зове члановима страдалницима у Исусу Христу. Ако религиозни жар шпањолских писаца не зна за хришћанеку љубав, њихова страст не зна за нежност. У свима драмама и у свима причама, у којима љубав игра какву улогу, залуд би се тражила једна од оних речи, које чине те врело суза потече. Душе су ватрене, али срца као да су од бронзе. Буре ове страсти јесу буре суве и безводне, сасвим као вртлози у неплодним и. опаљепим равницама, тако да човечја осећања као да су нзведена но угледу на климатске појаве. Нламенн ветар дува помамно и лети дижући облаке од топла песка, који вуку себи и гутају у пролазу све, н кад бура престане, а није пала ни једна кап кише, виде се лепшне .где.леже но земљи, или лудаци који нрете н скачу по стењу, нли кривцн како из све снаге беже испред освете, посред сува, жестока н озбиљна предела. Разумете ли сада зашто Дон Кихоте по сасвим изузетној привилегнји ужива оншту иоиуларност, зашто је човечанство издвојило ову књигу од свих осталих књига шпањолске литературе н зашто смо ми могли рећи да је она Шпанији у нсто време н слава н казна? 0, како човек боље другује с овим добрим витезом него са свнма Евсевнјнма, свима Кинријанима, свима Жигмундима, свима Фердннандима Калдеронским. и колико више воли друштво његова пратноца него друштво Павла од Сеговије, Гусмана од АлФароше, Лазарила од^ Тормеса, тнх Рипконета и Кортадила. Ви сс можете без плашње при&шжлтн доброме хндалгу,