Дело

260 Д Е Л 0 јер је он поносит без надутости, врло учеи без охолости, и ако сте и мало несрећни. потлаченн н болесни, ви ћете у њега наћи саучешћа и потпоре. Он .је без сумње луд, и сања; али вал»а приметити даје он луд због оних ствари, на којима је заснован ред у свету, због ствари које сте призивали у часовима ваше песреће као природно право свакога човека. Нека би дало небо да се његов сан остварн и да збиља он дели правду онако право као што он ласка ееби да ће је делити! Докле год .је нас, ми сви не желимо нншта друго него оно што он жели, не волимо нншта друго него оно што он воли, и ако случајно наша оданост нма друге предмете, ми претворно ћутимо и добро се чувамо да ие прнзнамо. Дон Кихоте је једап од наших, брат но човечанству. јер га ми можемо оплакиватн II можемо се смејати и веселити с њиме. што је још драже нашој нрироди и што га још внше приближује нама. Ах! да он тирански осваја наше дивљење, да нам намеће ноштовање, он би нам можда био досадан; али он даје нама иростацима повода да му се исмевамо, и тиме нам постаје још дражи. Његова племенитост чипи га нашим браниоцем, наше пошалице чине га нашом жртвом. Сваки читалац може бити према њему по својој вољи злобни Самсон Караско или баш и иростачки Јаигуез. Ако се пе можемо уздићн до њега. можемо бар спуститн њега до нас. Он је близак човечанству у свима гачкама. јер се њнме могу подједнако користити одушевљење, дивљење, злоба и глупост. Овај је дон Кихоте међутим сасвим Шиањолац, и човечанство гаје волело баш и због тога. Витез од Манче скуиља заиста све оне особине које се у карактеру шпањолском свиде човечанству, без и једнога педостатка или иорока, које је оно ос.удило. Он је храбар, поносит, великодушан, несебичан. честит без пеге, веран без колебања, тако частан и чист као што је невина девојка. Он не зна за надувеност, мржњу , суровост; његов дух не иодлежи опој плашљивој осетљнвоети, у којој је охолост нашла свој најувредљивијн облик , и осветничке жеље никада нису мучила срце његово. Дои Кнхоте заиста је Шпањолац без покуде као н без страха. Његова лудост не зна ненриличпе снове, н његове маштарнје, честнте као и његова душа, јесу међу свима маштаријама, које посетнше шпањолску јаку машту, једпне с којима се нагае сањарије још в< ле занимати. Дон Кихоте је маннт, алп пије празноверан ; он лудује за витештвом, али је без иредрасуда; његова привиђења плове ио лепој светлосги, која чине те су она његовим очима јаснија, те оп више верује у њихово биће: она му јасно као на дану показују вечите реалностн које су основ света, — правду и љубав. Дон Кнхоте је дакле Шпанија која је остала драга човечансгву, опа Шпанија којој су се дивнли наши оцеви и коју су љубили, а не опа с којом су се борилп и која нм је бнла мрска; то јо Шнанија без грозничаве жел.е за светском влашћу, без склоности за гоњењем , без ннквизнције, без ломаче. Тако се овај доп Кихоте, кога је Серваптес иронично пазвао цветом ните.зова - луталица нз Манче, сматра заиста као цвет шнањолскога генија: он .је Шпаннјл сведок ирема нотомству, н он се за њену