Дело

ДОН КИХОТЕ 261 част и њену славу после своје смрти бори још бол>е него што се свога века борио за ослобођење очараних принцеза и за свећење потнштених. Ова је књига нокрепула топлу, покретну и обилату машту г. Густава Дореа. срећнога илустратора Дантеа, н ми га лако разумемо. Сваки уметник мора волети да се мери с оваквом књигом; то је књнга која се са свим природно јавља мишљењу као обилна тема живописннх инспирација. Сваки читалац Дон Кихота. коме се инсаљка послушно покорава, мора осетитн где га сврбе прсти впше иута, како се пред његовом маштом развнјају пустоловине витешкога хидалга и његова оштроумнога коњушара. Нримерак Дон Кихота као својина једнога уметника, а у комс би окрајцн бнли чнсти, без и једне слике, издао би да је у његова господара машта необично клопула. Најлепше стварн на свету могу се читатп и иосматрати. а да човек не пожсли да нх реиродукује или да их нротумачи, али дон Кихоте и Санчо Панса у том ногледу срећнији су од најлепших ствари па свету, јер некаква неодо.впва же.ва, коју, мпслим. само они . међу свима личностима које су велики иеснпци измислили. имају иривнлегију,. да изазову, — неодољива жеља гони нашу машту да Фигуре двојице јунака Сервантесових представи себи материјално. Подсмешљива снмпатија. коју нам онн улнвају, нокреће и наше осећање смешнога, н истом жаоком. којом будн жар у сликара, боде добро расположење карнкатурнсте. Прсти гопе писаљку по нагону, пола у жељи да нацртају верну елику, пола од забаве и из покорносги према неко,Ј сатпри шој мислн. Мн се дакле, не чуднмо што ова књига распаљује машту уметнпкову раднје но сваку другу н излази преда њ са хиљаду обећања о живоиисним инспирацијама. Јест! та обећања делимице лажљива су. н тај нредмет, којисе чини тако иогодап за тумачење, крије у себи више стена, о које ће серазбити сваки илустратор н које г. Доре није могао сасвим избећи. Неизбежна једноликоет јесте једна од овпх стена. Ма како да јеуметник окретан и вешт, његов ће га иредмет увек доводити силом до< две личности, које он мора прнказати у прилпкама готово истоветним. Главни предмет његовнх цртежа остаће исти без промене; једине споредносги биће различне. Казао сам да дон Кихоте и Санчо неодољиво изазпвају жељу да нх цртамо; алн друго је створити њихове слике један пут за све остале, а друга је ствар следити за њима од станице до с ганице у њихово.ј дугој и чудној одисејн. У роману Сервантесову Дон Кнхоте и Санчо јесу, може се рећи, готово увек усамљенн, у том смислу што они прикупљају нажњу читаочеву на себе саме. Опи само мпмогред налазс себи сличне, а сасвим на време стижу да прнме уобичајену кишу удараца од штапа, на што је дон Кихоте осуђен радн прекомерне љубави својс ирема ттравди. Сем некпх изузетака све лнчиости у роману јесу само нема лица. за која пам Сервантес не даје времена нн да се с њима упознамо : она крстаре кроз роман, а пе задржавају се у њему; она су ту само за то да лудилу дона Кнхота даду прнлнку да се нокаже и да на његова нзазнвања одговоре са неколпко песница. Кад пзврше свој носао, њпх несгаје,