Дело

262 Д Е Л 0 јг о њима вншеништа не чујемо. Цртач ће. дакле, осетити велпку тешкоћу при избегавању монотоније, ако се тврдоглаво веже за сваки корак дво.јице јунака и ако науми не пропустити ни једне њихове пустоловине да је не представн. Ту ће увек бити доп Кнхоте и Санчо како иду и ћеретају, како су дон Кихоте п Сапчо излемани и остав.венп на тржишту. Између једне н друге сцене пеће битн других разлика до разних иредела, у којима се оне дешавају. и до особите врсте каиша за стремене које добнја дон Кихоте: али хоће ли бити довољне ове разлике да унесу разноврсност у предмет који њу потпуно одбија? Г. Доре показује мн дона Кихота п Санча како ћеретају или иду по сувој и голој равници, на прнпеци, V подне, носле дуж хладовита и свежа потока. носле између клапаца стрменитнх и дивљих иланина. Вндим лепо трн разна предела. а.ш у та три разна цртежа впдим једну и исту радњу. Исто тако. бно дон Кнхоте смрвљен неспицама, излеман иггапом илн притучен камењем, резулгат ових неприлика даће уметнику свакада само један једнни предмет за композицпју. Ма да је књпга Сервантесова узор-дело, она није без мапе, и допуштено је иаћи неге на овоме сунцу. Батинање дона Кихота. увећано преко сваке мере, умара најзад читаоца и чпни на њега нрави утнсак монотоније. Може се чикатп ма ко да нрочита Дом Кихота а да се пе врати више пута. Како ће се, дакле, цртач.који нам може износити на видик само дона Кихота н Санча отети од мане коју није могао избећн писац, а овај има начина да нам нх и.знесе не само да их видимо него да нх н чујемо ? У истину може се рећп да Дон Кихотв обилује епизодама које доимнтају уметнику да нрекине ову монотонпју; прича о робу. новела о неоирезно.ч радозналцу, двојна енизода о љубави Лусинде и Карденија. Доротеје и Фернанда, могу дати нредмете за комиозицнју, у којимадон Кихоте н Санчо пе бн учествовали. То је истннито, и г. Доре врло се веипо послужио средствима. која му пружаше невезана п мало непотнуна комиозиција последњих глава првогадела Дон-Кихота. А шта бива? То, да је човек у пскушењу пребацити цртачу баш оно исто што је пребацивао писцу, и запитати га. да лп он илуструје иричу о витезу из Манче илн збирку романгичних плн љубавних новела. Мало нре тужили су се како се човек без престанка н без милостп враћа дону Кихоту н Санчу Панси, сад се туже што нх више не сусрећу. Тражн се у каквом односу са причом о оштроумиом хидалгу стоје ове слнке у којима се пзносе људи са турбаннма како сто.је на морској обали н страсно крећу рукама. витези који држе у рукама даме онесвесле од ужаса или убијене од жалосги. IIма п нешто бо.ве: у епизодама. у које је дон Кпхоге умешан само посредно, као што је она о Камачевим сватовима. човек се преварп V очекивању кад внди где внтез стоји у другом плану н како јс спуштен до неме улоге. Ова.ј је тип толико карактернсан да га машта, баш п гренутно, тешко оставља на страпу. да гледа како раде или да слуша како говоре друге личности. Сервантес јс сам. рећи ће ми се, учинио овудрскост нрема свом јунаку. Нослсдње главе првога дела у роману говоре нам