Дело

ДОН КИХОТЕ 263 о сасвим другим пустоловинама а ио о пустодовинама допа Кихота. Јесте, Сервантес је учинио ту дрскост нрема свомо јунаку, али на штоту своје књиго. Читалац. који с ночотка мирно прима друштво Карденија, дона Форнанда, Лусинде н Доротејо, налази најзад да му ове пломоните личности одузимају сувншо вромена н нестрпелшво захтева дона Кихота. Па зар цртач, који следи за романсијером корак по корак и који овим. мало наразитскнм оиизодама придајо нсто тако волику важност као и другнм доловнма прииоветке, не пада у исту заблуду н у исту ноправду као н Сорвантес ? Такве су те две подводне стене, н.змеђу којих мораћо по носроћи бродити сваки илустратор Дон-Кихога. Ако уметник изводн нред нашо очи дона Кихота и Санча сувишо често, он ће заморити нашу пажњу; ако удалн за гронутак та два јупака, ми ћемо се одмах зачудити штО их више ио видимо. Ето нсразмрш.Ђиве тошкоће. како се чпни ! Можда би се рошоње ове тошкоћо састојало у гоме, да се предмет не исцрпе и да се слико по нагомилавају. На тај би начин цртач, бирајући слободно оне епизодо којо му со свидо, могао задовољити у истн мах ове две суиротно ногодбе. Нрава илустрадија Дон-Кихота тробала би зар да има само два портрета — витоза од Манчо и његова пратиоца, који би били ваљаио схваћепи. дуго и зроло исиитивани, и представљање њихових главних нустоловина. !>а овај продмет била би довољна десетина снимака: а нртожн г. Дороа, велнкп и мали, износе на број око четирп стотине. У свету маште дон Кихоте јо лнчност врло моћна, то .је истина: па ппак овај број цртежа као да но стојп у размери с његовом вродношћу. Ово прво опсервацнје односо се само на начин. како је г. Доре разумео главно тумачоње свога предмота; али се ми морамо прениратн с њнм п о ночем посебном. Он је заборавпо међу разним сликама, којо јо њогова машта створила себи о личности дона Кихота, изабрати једну. Мосто да од њих узме једну и да се ње прпдржава, он је пустио да со нижо читава галерн.ја привиђења њогова сањалаштва. Његов дон Кихоте нома једннства н истоветностп: он се мења од сликедослике и никада не лнчп на себо : он нома нп ис.те црте, пн исту Физиономију, нн нсте годпно. пн исто оруж.јо. Чае је то сув и дугачак хидалго. који .јо нрошао нодновак живота. баш онај кога нам Сорвантос ириказује; час ,је то човок који тек што .јо прешао ирву младост и који јо баш петнаест година заостао од онога доба, у комо Сервантос узима свога јупака да га изводо нред читаоца. Тако ми имамо ннз ретросиоктивннх портрета дона Кихота у доба његова жнвота пре његова вптешкога лудпла . дона Кихота у вромену кад со називао нросто господар Кихада, — време боз сумњо врло занимљиво, алп оно но одговара вишо садашњој личпостп нопободнога витеза од Манче. Нма нх веселих н комичних, пма нх племенитих и озбиљних, а има пх. воре ми . врло лонпх п сасвим погодних да узбуде неосетљивост сењоре Дудсипеје од Тобоза или да окрену у срдачпу оданост љубавно протварање препродоно Алтпсидоро. Од свих