Дело

34 Д Е Л 0 — Да те бегом начини. — Што ће ми бегство ? — Да спасеш невољнике. — Како ? — Кад дођеш у Београд, дознаћеш. Кмет занеме као стена. На један час доцнпје, кућа Манојла Прокића поново опусти. * * Жарко испрати ага-Тоску, Станнцу и Спасенију и врати се дома. Беше сам. Као оно челе, кад их ко дирне, тако се узрујаше мисли у души његовој. Силна бура потресаше га из темеља, и не даде му мира ни за тренутак. Тек што би сео, нешто би га жацнуло ио сред срца, и он би скочио и као помаман по соби ходао. Беше пун гнева. Час га обузимаше ватра, час студ и грозничава дрхтавица. ....Свршено је ! — говораше он у себи, ходајући по собп узнемпрено. — Натраг се нити може, нити хоћу. Зар да допустим да оуде плен грабљивих зверова ? Ах !... та ја је морам спасти, ма веру променио. Заложићу се сав за њу. Нека се 0 разорн ово огњиште, не треба ми више ! Нека се расточи све благо, што ми од оца остаде ! Нека све оде у понор, нека се све сурва у бездан ! Душа моја покоја тражи. Кућа Манојлова обесвећена је, и ја је морам осветити. Част је светија од огњиштз, а дужност преча од родптеља ! Жарко осети умор, седе на праг дома свог и утону у море, пуно очајања и страхоте. По том се диже, изиђе из куће, попе се на доксат и седе. У околини мртва тпшпна. Хладан ветар шибаше га, а он и не осећаше. У души му беше борба, и он се ломљаше као ла1^а, кад је сподбију ветрови са свих страна. ....Јест, и ја сам син народа овог — настави он. У н.ему сам ионикао, нека у њему и ишчезнем, Његове невоље и моје су њевол.с, његова срећа и моја је срећа. Проклетство народно нека со скине са душе моје. Блажени су они, које народ благосиља. Путеви што воде к њему, најчистији су и нај-