Дело

36 Д Е Л 0 Не далеко од полпчице беху три повелика камена, што заточницима служаху место столица. Један прозорчић, отворен при самом поду тавнице, спожа разведен, гвожђем окован, пропушташе слабу светлост из дубине шанца. Требаше дуже у тамници остати, да би се цредмети мотли распознати. Мало слободе, мало и светлости ! Тамница је судар злобе са милосрђем. Злоба тражи мањи прозор, милосрђе више светлости. Дати заточницима више светлости, а не дати им да из тамнице умакну, — то су две супротности, које беше измирила рука неимарева. Она је малени прозорчић с поља развела, и тиме заточницима два добра дала: више светлости и већи видокруг. Још да не беше дубока шанца и висока бедема, милосрђе би могло ликовати ! Заточницима у кулама Зиндан-Капије беше надзорник неки Омер. То беше човек у годинама: крупан, оштра погледа, великих обрва, дугих црних бркова, а осредње браде. Беше један од оних типова, који су својствени тамничарима. У осталохМ, ова строгост, што се огледаше на Омерову лицу, не беше ни у колико знак грубе и паклене душе. Заточници, којима тамница беше мучна и тешка, не имађаху разлога да мрзе тамничара. Оних дана, кад обест Сулејманова кићаше бедеме градске, један човек прође Горњи Град и упути се Зиндан-Капији. Пред капијом беше Омер. — Ко је овде тамничар ? — упитаће непознати. — Ја — беше одговор. Пепознати приђе Омеру и рече му нешто на ухо. Омер уведе човека у одају, узе кључеве, изиђе, дође до једних вратанца, отвори их, уђо у кулу, сиђе низ мрачне степенице, отвори друга вратанца, сиђе низ друге стеиенице, отвори трећа вратанца и рече: — Старче ! Један омалени и погрбљени старац помоли главу и изиђе из тамнце. '\ о беше отац Ђенадије, духовник манастира Благовештења. После иораза у Небош-Планини, овај осамљени старац. не знајући куд ће ни шта ће, луташе по околини манастирској,