Дело

ћТМТИКА И БНБЛИОГРАФИЈА 531 од зла својим моралним проиоведнма. На жалост, напуштање приповедачког пера преображава Толстоја, као што у источњачким бајкама губитак чаробног прстена нравн од моћпог принца снромашног радннка. У роману Толстој је један од књижевпих суверена: у иолитичкој књижевпости ове врсте он је један нз гомнле средњих пнсаца, који неауторитетно решавају социјално питање. Његов таленат није многострук, алн је за то концентрисан и ннтензиван. Толстој уноси у социјални ироблем своја симпатичпа осећања, своју љубав ка човечанству, идућн за изреком великога апостола: „држпте се љубави.“ Без сумње, без љубави према онштем добру нп највећн таленти не улазе тако рећн ни у иредсобље овог питања. Егоизам индивпдуални, као и егоизам кастинскн чнни духове кратковиднм: из бојазнн за лепом садашњошћу онн спречавају свом уму да мисли на промепу у будућности. Толстој је, напротнв, сама љубав, али та крајност убија у њему мислиоца, ремети му иосматрање и убрзава расуђивање на штету његове иоузданости. Толстој тада прнхвата теорије које су му мпле, не дискутује их и не опажа њихове недостатке, као љубавник који пдеалише своју драгану. То се бар впди пз сниса о коме поведосмо реч. Толстој је нашао снас за човечанство у Христову учењу, н деветнаест векова демантовања нису могли поколебати његову веру. Све изгледа недовољно пред овим велнким идејама: решења великих ФилосоФа, реФорме политичких људи, максиме моралиста, нројекти и установе социјалистичкпх апостола. Он је песимист и скептик, кад говори о превратнма социјалним, алп скоро с одушевљењем старих пропагатора уздиже мнсао о моралном нреображају у духу Христова учења. Ипак се опажа да научно испитнвање није његова струка. Он гледа на друштвене појаве очима уметниковим, иза којпх је осећање, а не очима научниковпм које ум дпсциплпнира. Таленат Толстојев интуитивно .је посматрачки, удружен с подобношћу уметничке прозорљивости н композиције. Толстој опажа спољне маниФестације психпчке радње, прнближује се кроз ту радњу тако рећи до самог нервног нокрета. до ћелнчне акције у нервним центрима. Или он то чинн као уметпнк који осећа Факте из живота, а не као научник који их генералише и открива им ближе и даље узроке. Њему оскудева не само моћ прнродњачке аналпзе, већ и спекулативна подобност, а то обоје чини плодним дух једног социјалног реФорматора. Сплно осећање пе надокнађава недовољност размишљања, као што и духовите изреке не замењују обнлност Факата. Толстој нс говори тоном научним; његове експликације нису јасне, а томе ннје сметња облик ових нисама, већ недостатак одмерене п правилне студије. Где треба да дође разлог, Толстој апелује па осећајност н. љубећн човечансгво, задобива смелост да но којим софизмом или магловнтом дсфнницијом пресече тешкоћу у решавању појединпх проблема. Не може се одрећн заводљива моћ његових нисама, као ни песнпчка леиота ноједииих комнарација. Али се све то јавља местимице, онако као злато упрскано у стени. Чнталац осећа да има пред собом Тезеја у лавирннту соцнјалног пптања, али пе видп у његовим рукама клуиче Арнјадпино.