Дело

532 Д Е Д 0 * Основна идеја Тодстојева — етнчкн преображај — лежн у суштини свих социјалних учења којима се прокламовала једнакост и солидарност. Али начин којим Толстој мисли да оствари стање ошнте моралности, срођава његовс идеје са старим моралним теоријама и даје нм псти еластични карактер. Тамо је човек апстрактно биће; морална ФилосоФија тражи од њега подобност да слободно руководи своје радње. Известан етички идеал прокламује се као крајњи циљ животу, и људи су дужни иоћи к својој срећи независно од узајамне везе и од природних и соцнјалних услова. Њима ваља појачавати моралну енергнју, у колико су незгоде јаче и многобројније, ставити чврсту вољу на супрот нскушењу н достићи идеал, савлађујући препреке. То начело заповеда кроз уста Христова љубав нрема ближњима; њега се Епикур држи, кад препоручује да тражимо срећу у хармоничном уживању животних пријатностн; Буда га иризнаје, истичућп жртву тела за искупљење душе, и Епиктет захтевајући да се уздигнемо над страстима животним. Сократ је уздизао разум н од њега очекивао да сузбије пороке, не знајући за опа ситна крвна зрнца што трче по крвн и што је чине тако запаљивом н тако непослушном. Веровало се да идеја наравствена прелазп лако у уверење, а одатле у акцију, н да треба само издати заповест, па да се ножње успех. Теорија еволуције ноколебала је ова наивна веровања. Људско друштво није више скуп оделитих личности, нитн је соцнјална моралност збир индивидуалних. Са човека .је скинута замишљена моћ, да се у сред људског друштва сам моралише Психичке силе, кад су људи у заједници, прелазе делом у социјалне; колекгивни дух постаје регулатор инднвпдуалних радња. Тако се ствара стањс узајамне зависпости, из кога се могу духовно ослободнти — ипак не потпунце — само ђеннјп, а морално само најчвршћи карактери. Друштво у једној епосн показује сталне односе и сразмере у индивидуалпој моралности; појединцп измењују своје улоге, али целина остаје иста. Па н ова покретљивост велика је само у погледу на социјални положај п богаство — из једног моралног стања не прелази се лако у друго. Да сиромашни ОФицир може постати цар, то реалпост тврдп Наполеоном; да робијаш Валжан постане кмет Мадлен, треба пмати храбрости за веровање у Пгове романгичпе карактере. Овај век који економисте зову капиталистичким, социјолози националним, психолози нервознпм, а иолитичари нарламентарним, за моралиста пије друго до век упитомљене животне борбе, где су само средства блажа, а ресултати једва сношљивији. Људн су заузети овом борбом; треба освојитн све: положај, право на живот, зрачак љубави, делић равноправностн, довољно хране, светлости и ваздуха... све што опстанак чнни могућнм и угодним. > 3 то треба избећп опасност која сс јавља у свима ступњима, иочевши од иекеврсте канибализма до иајелсгаптније дипломатије. То захтева нарочита иежбања духа: људи разбијају своју памет у ситну мопету, да њоме исплато