Дело

СРПСКЕ РАНЕ Плаво небо, висина ти твоји И сунашца што нас жићем поји, И тако ти оне вјечне тајне, И вечери, и зорице сјајне, Де ми реци, ко Србу номоже, Да се до сад одржати може ? Је ли им’о Србин каквог брата Да му вјерно вјерну руку хвата, У невољи, кад му пропаст прети Да с њим гине и с њим да се свети, Да му чује лелек и јауке Иа сдободи да рашири руке ? Небо ћути... ал’ кроз српске горе Из гробова одјеци се хоре : Нико није Србину помог о, И ко може и тај је одмог о ; Оунце јарко, и ти с нама збори, Шта Србина тако славним створи ! •Сунце прену, а кроз зраке сјајне Чујем пјесму, чујем гласе тајне : Српске ране Србу су помогле, Оне само одржат га могле, А да Србин бојао се рана Не би им о ни зоре ни дана. .