Дело

ПРИПОВЕТКЕ ЈАШЕ ТОМИЋА 3 А С И Н А На среди села биле две куће. Не баш једнаке, ал беше нешто у њима из чега би се судило, е су то куће двају брата. 1>иле су вазда окречене истим кречом и у исти дан, прозорм бојадисани истом бојом, а стаза патосана једнаком цигљом. Становници тих кућа били су стасити, лепи л>уди, жене једре и миле, деца здрава, а обично једнако и обучена. Па тск да видите њихову дружбу. Чак се ни при послу нису марили раздвајати но су врло често у друшту средили једну њиву па онда ишли на другу. Н° ко би сУДио е су ти суседи били браћа, преварио би се. По крви нису били род, али су били род по кумству, а шта !<■ кум код нас, иознато је. Управо старима је то било бол>е по.јиак), данас се чак и то полако заборавл>а. Нема више гога' да КУМ п°ред кумов.кеве куће скине каиу и онда, кад нема никог пред вратпма или на ирозору. ( вешгеник је носматрао ту лепу дружбу и уживаше у њој. Никад га нисте могли чути да ]е говорио народу: „живите као Р -С-на ораћа," но је вазда говирио: „живиге и пазите се као ,ха,и^,еви и Спасићеви." Тако је говорио годинама, па онда замуча дуго, дуго, док неке кобне недеље не подиже у цркви руку и не изговори са сузним очима народу придику, која се свршавала с речима: „утишајте у себи страсти и каните се парничења, да не поткопате и не разорите своје домове, на