Дело

# ПРВА ТУГА — ЦРТИЦА Кад одскочи сунце високо и његови топли зраци, прошавши између размакнутих завеса на високим прозорима, падоше на чист детињи креветић; мали Бора сањаше необичне снове, мрштећи се кад-што у сну и трзајући нервозно десном ручицом, која му лешаше пребачена преко покривача. ...На сред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто много, дуго мисли... Одједном се отворише врата, тата утрча л>ут, суров, страшан као што обично изгледаше последњих дана, дохвати маму за косе и викну... А на вратима стоји она друга тета, неваљала тета, подигла нож у руци па страшно гледа маму.... „Хоћу ли?“ — пита тета махнувши ножем.... „Удри!ц — одговара тата... Мама раширила очи, гледа уплашено, пружила руке у напред, као да се заклања њима... тета потрча с ножем, замахну... Бора врисну и — пробуди се... Дете подиже главу и разгледа око себе... жА-а... па ово није истина!... а где је мама ?... што сам ја сам у соби... она увек дође да ме пробуди“.... Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега еети, трже се, погледа јасно по соби и његово ведро невино лице наоблачи се.... „А-а... оно синоћ !... Где је мама. ко ће мене да обуче?. И он стаде да се сећа синоћњег ужасног призора... Био је заспао, држећи, по обичају, своју руку у топлој и мекој мајчиној руци. Она је седела крај њега и причала му. I