Дело

6 Д Е Л 0 а из очију јој капаху бистре сузе и падаху јадна за другом на груди, на крило, утапајући се у шареној кашмирској хаљини... Уздржавала се, напрезала је сву снагу да не помути блажени сан свога јединчета, али бол беше јачи од њених слабачких живаца... заталасана осећања тражила су излаза, и она не беше у стању да их угуши .. — Што плачеш, мамо ? — Ништа, душо... снавај, чедо моје... — шапуће она загушеним гласом, притискује му на лице своје вреле образе, као да би хтела сакрити од очију му своју слабост... А њему је тако лепо, тако топло и пријатно осећати њено дисање, топлину њена тела на себи, те и не зна кад га и како га сан превари... Наједаред, кроз сан, чује оно познато му нервозно, бесно викање очево... сан га опет савлађује, али речи мамине, које говори седећи уз њега, увлаче му се некако у само срце, јуре му по крви и он сав дрхће од неког ненадног узбуђења... Сна нестаде, одлете од једном, и он слободно отвори очи. Беше то страшан призор... Он се побоја да га родитељи не угледају будна, па опет заклопи своје сјајне невине очице. отварајући кад-што капке само толико, да би могао расмотрити она мила му лица, која сад беху тако необична и тако страшна... Он стајаше на сред собе обучен, онако како се вратио нз вароши; каиу држаше у једној руци, а другу, десну, беше иодигао у вис и шаку стегнуо у песницу, па њом тресе над својом разбарушеном косом. — Оа сам госа у овој кући !... ја, ја... разумеш !... И њу ћу да доведем, кад ми се нрохте, да знаш ! .. — Можеш. . . само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом. — Ко ?... дете Јв моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш !... — И хоћу, да знаш да хоћу !... црњи си ми од ђавола, жпвот сп ми отровао !... Све ми је прно у овој пустој кући! .. Чудим се само шта сам чекала до сад... — Шта !... ја црн ?... А ти ?... тн што ми цедиш крв као вампир, што ме систематски мориш да ме у гроб отераш!... Ево ти врата !...