Дело

ПРВА ТУГА

7 И он се обрте, једним бесним и нервозним скоком притрча к вратима, отвори их рукама које дрхтаху као у љутој грозници, одјапи их широм, па као да му она црна празнина што зијаше кро§ врат^ из неосветљена предсобља даде нову снагу, он се скуПи сав као да се спрема за скок, па се од једном исправи и врисну из свег гласа : —л Ево их!... ево врата !... ево, ево !... ево на !... Али се видело да не изговара све што му је на души, видело се да има код љега спремљена још црња и грубља реч, али он још не налази довољно снаге у себи ни довољно повода да је искаже... Он стоји као запето пушка, па ако ко други помакне обарачу — он није крив... Она скочи као рањена лафица. — Шта, зар тако ? .. ти ми сам отвараш врата ! .. тераш ме из куће, је ли ?... тераш ме !... Обарач се омаче... њем^ само закипе нешто у грудима, појури у главу, обузе га свега и он дрекну, закрешта, јер га већ издадоше гласне жице . — На поље !... Па истог тренутка, кад исказа ту давно спремљену реч и кад угледа њено страшно дејство — жена испусти детињу руку коју је до сад држала, отвори очи јако, погледа га, па иолако пође из собе... — он се одједаред стиша, охлади се, дође к себи и таман стаде да смишља начин како би је зауставио, а са детињег кревета зачу се очајна писка : — Мамо !. . мамо !... убиће ме тата !... Обоје као по команди, појурише к детету које се већ у пола дигло с постеље, па их гледа јадним преплашеним очима... Мајка му пригрли главу, а отац стаде да му љуби ножице. Стадоше се отимати обоје ко ће му лепшу реч казати, ко ће а милостивије обласкати, очекујући да дете са своје стране једноме од њих већу љубав изјави.... Умирише дете. Мајка га опет намести на јастук, покри га брижљиво па се опет наднесе над њим и стаде га својим топлим дахом успављивати.... Прође читав час... Он ходаше по соби завлачећи прсте у густу разбарушену косу, као да би хтео почупаги те власи, као да би са тим ишчупао из корена и сву муку што му је