Дело

Д Е Ј 0 в пала на душу на га дави, сажиже.. Дете се тргне, отвори санжве очи, и кад угледа над собом бледо лице мајчино, зажмури опет и умири се .. Засиало јо... Врела суза мајчина паде му на румене обрашчиће и оно је не осети, само мрдну крајем устанца и удуби се у тврд невин сан... Мајка му ижљуби косу, ручице, нолано му наслони своје хладне усне на чело, па се диже и, не окрећући се више, нзађе из собе... ...Да ли је он то сањао или је све тако било на јави мисли се Бора, па наједаред викну : — Мамо ! Празна соба одјекну и дете задрхта од ове самоће, — Мамо ! — врисну он из свег гласа и скочи с кревета. Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед , надувеннх очију, уморан, саломљен. Мама... где је мама ? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склонио од оца, који му иђаше на сусрет. — Не внчи, дете моје, ево тате. .. ја ћу тебе обући и умити... — Нећу, не умеш ти као мама .... Мамо ! — викну он гласније. — Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила. . Ми ћемо довести тету да те она чува, да видиш како..* — Нећу тету !... — прекиде га дете — она није добра као мама.... Није мене оставила мама него си је ти отерао... ја сам видео. . — Тгут !. . . багане ! .. . Шта ти знаш ?. . . — викну отац сурово, али опазивши како се дете пренеразило и узневерило од његове сурове и необичне опомене, он се трже , на му се опет обрати благо : — Не бој се, чедо моје, воли тебе бабо .. Кажи шта хоћеш да ти купим ? — коња , онако оседланог са узенгијама, или ћеш оабњу... Што год ти хоћеш, све ћу ти купити , само ми буди добар... Стотине примамњивих обећања учинише те се дете за часак умири и обећа опу да ће мирно чекати док он оде и купи му сво оно што му је обећао. Отац журно изађе из собе, а дете остаде опет само.